gsroney's review against another edition
3.0
“The reasonable man adapts himself to the world: the unreasonable one persists in trying to adapt the world to himself. Therefore all progress depends on the unreasonable man.”
eb00kie's review against another edition
5.0
Marketing for Philosophers: when the Socratic method fails (usually due to the diminishing attention spans), draw out a decent romantic comedy, engage the sense of humor and serve the conclusions interspersed with the snappy dialogue.
chelenag's review against another edition
2.0
I was constantly confused, but I finished it so it's fine.
david_rhee's review against another edition
3.0
Man and Superman is a play laden with incongruencies and surprises, and enough interplay between them to make the play predictably unpredictable. First, Shaw establishes the comforts of grounding tradition and then he forcefully infuses it with new blood for gasps and howls. Or maybe not. Who knows? Perhaps the audience was already way past clamoring to upset the old ways and manners. The play takes a bizarre turn when the genteel cast meets up with a gang of brigands in the desert, but that weirdness is quickly outdone by the vision or dream of hell which follows. As might have been suspected the Superman is Nietzsche's Ubermensch as is confirmed in the hell vision. Think man's ascent to superman by Origin of Species and natural selection being humbled by Descent of Man and the sobering realization that the principal being really is woman, or Life Force as Shaw would say. Though I wasn't really feeling this one, it was a funny and entertaining ride.
anetq's review against another edition
3.0
I heard the 1998 BBC radio production, with a brilliant cast. This is at once a classic marriage comedy (Who will marry the now fatherless young lady), a political farce (social democrats, anarkists and the like discuss in Spain, where the brits got by the fancy new motorcar), an explaining of Nietzsche's idea of the Übermensch and other philosophical debate of men, women, the meaning of life etc. taking place in hell between some of the cast after their deaths with the devil and Don Juan (who in English sillily enough is pronounced 'Don Dju-an' or maybe 'Don Jew-an'). I can see why the play has been performed without the third act before (the philosophy debate from hell (literally!)) without it this would be a little more like one of the lighter Shakespeare comedies.
It is interesting - if also a bit messy - and verbose.
It is interesting - if also a bit messy - and verbose.
cassidyloverofbooks's review against another edition
challenging
fast-paced
- Plot- or character-driven? Plot
- Strong character development? No
- Loveable characters? No
- Diverse cast of characters? It's complicated
- Flaws of characters a main focus? Yes
2.5
pavram's review against another edition
5.0
drugo čitanje:
Kad sam prošle godine završio sa ovom knjigom, otpriike u slično doba godine, automatski sam dobio novopridošlicu omiljenim knjigama. Pošto ne volim da čitam o autoru nešto posebno pre nego što pročitam za mene prvo njegovo delo, kako bi mi utisak književnosti ostao na književnosti, o Šou sam čitao tek nakon završetka drame. I svašta nešto ima da se pročita... Diskutabilan čika, sve u svemu, iako na osnovu neke stručnije literature mogu da zaključim da je bio nešto razumniji nego kakvim ga Vikipedija opisuje (a i to mi govori zdrav razum), no opet, diskutabilan čika.
I tako odlučih da ga pročitam opet, sad tako uprljan Šoovom sopstvenom istorijom. I utisak mi se ama uopšte nije promenio.
Šoovo superiorno vladanje engleskim jezikom je neverovatno za posmatrati, njegovo odbijanje apostrofa i presmešan odnos prema fonetici dijalekata (izvinjavam se svim lingvistima na čerečenju izraza koje ne razumem u potpunosti), način na koji daje svojim likovima beskompromisne solilokvije, zaista je divno uživanje čitati njegovo pisanje. Filozofija prisutna u knjizi je začudjujuće dvojaka – iako je Šo gajio veoma pozitivan odnos prema didaktičkoj umetnosti, ovde postoji veoma ravnopravno višeglasje; ako nas nečemu “uči”, to je (ekstravagantnoj) diskusiji. I čak gde se mogu nazreti njegove malo... kontroverznije ideje, to je uvek u službi likova (koji neretko svojim delanjem ih potpuno pogaze).
Dakle, sve u svemu, i dalje jedno od najsmešnijih i najrazboritijih dela koje sam imao užitak da pročitam i retka knjiga koja ostaje toliko zabavna i pri ponovnom čitanju.
----
prvo čitanje:
Elem: ne sećam se tačno kako sam došao na ideju da čitam Šoa. Znam samo da sam gledao njegovu diskografiju, a Pigmalion mi beše suviše mejnstrim, te here we are. Sedim tako u Japanu (skromnohval), u tom trenutku jedno mesec i po zasigurno, bez kindla, te primoran da gomilam knjige koje ne znam kako ću vratiti nazad u rodni mi Govnograd. I dodje meni konačno Šo jednog lepog, letnje-kišnog dana (ne sećam se kakav je dan bio, no da ne bude baš samo anoniman). Otvorim knjigu, vidim da ima uvodno pismo od triesšes stranica, zatvorim, uzmem Horovica i u momentu na Šoa zaboravim.
Spadoh tako posle nekog vremena na poslednje dve knjige (u ovom trenutku, od mučenog Foleta sam već odustao) - Šo i Kristian Novak, ali kako se ne osetih u datom trenutku posebno suicidalno, raspoloženje koje cenim da je neophodno za Černu mati, vratih se na Šoa. Uvodno pismo bi dosta teško za čitanje, iako krcato zanimljivim razmišljanjima o tome zašto je tačno Šo odabrao da napiše dramu analog Don Žuanu, sve do dela kada, parafraziram, kaže 'of course, all wise men read the foreword only after reading the actual work', na šta se ja osetih prozvanim, pa se konačno dadoh u čitanju drame, ostavljajući pismo za neka bolja vremena.
Čovek i natčovek je (što bi pretpostavljam bio prevod na zerbski) drama, koja je po mom mišljenju pre roman jer prosto ne vidim način na koji nešto ovako, hm, obojeno, može da bude na adekvatan način predstavljeno na drvenim daskama. Sve u svemu, štivo, kako god ga nazvali - roman, drama, svetopismo - koje je duboko pametno, mudro, URNEBESNO (a ovo dolazi od nekoga ko je za svaku knjigu nazvanu urnebesnom (izuzev ser Terija) jedva jednom do dvaput izdahnuo kroz nos sa silinom nečeg što jedva može da se nazove smehom), sa multiplicitetom uzvičnika i ALL CAPS replika (Šo je začetnik instant mesendžer komunikacije), napisano perfidnom lakoćom i nikad boljim vladanjem engleskog jezika (ali zaista, u Šoovim rukama engleski poprima nekakav nadrealan kvalitet kakav ja do sad nisam sreo, te je neophodno čitati u originalu). Knjiga koja je suštinski o evoluciji, ali i svemu ostalom, kako to već najbolje knjige jesu. Ima tu pasaža o religiji, o umetnosti, o revoluciji, ma milina je čitati n+1 solilokvij koji sebi dozvoljavaju Šoovi junaci (ne zezam, neretko monolozi traju i po dve stranice, i vrlo je samosvestan toga Šo, te ubacuje pojedine running gag-ove). Morao bih da napomenem da je takodje možda malo pristupačnija muškom rodu, tzv 'knjiga za dečake', na isti način na koji i Hemingvej neretko odzvanja tim nekim nazovimoga muškim iskustvom. Ne bih reč promenio ovde, knjiga za sva vremena, u toj meri da mi dodje da je počnem nanovo.
I SAD MOGU DA PROČITAM UVODNIK
5+
Kad sam prošle godine završio sa ovom knjigom, otpriike u slično doba godine, automatski sam dobio novopridošlicu omiljenim knjigama. Pošto ne volim da čitam o autoru nešto posebno pre nego što pročitam za mene prvo njegovo delo, kako bi mi utisak književnosti ostao na književnosti, o Šou sam čitao tek nakon završetka drame. I svašta nešto ima da se pročita... Diskutabilan čika, sve u svemu, iako na osnovu neke stručnije literature mogu da zaključim da je bio nešto razumniji nego kakvim ga Vikipedija opisuje (a i to mi govori zdrav razum), no opet, diskutabilan čika.
I tako odlučih da ga pročitam opet, sad tako uprljan Šoovom sopstvenom istorijom. I utisak mi se ama uopšte nije promenio.
Šoovo superiorno vladanje engleskim jezikom je neverovatno za posmatrati, njegovo odbijanje apostrofa i presmešan odnos prema fonetici dijalekata (izvinjavam se svim lingvistima na čerečenju izraza koje ne razumem u potpunosti), način na koji daje svojim likovima beskompromisne solilokvije, zaista je divno uživanje čitati njegovo pisanje. Filozofija prisutna u knjizi je začudjujuće dvojaka – iako je Šo gajio veoma pozitivan odnos prema didaktičkoj umetnosti, ovde postoji veoma ravnopravno višeglasje; ako nas nečemu “uči”, to je (ekstravagantnoj) diskusiji. I čak gde se mogu nazreti njegove malo... kontroverznije ideje, to je uvek u službi likova (koji neretko svojim delanjem ih potpuno pogaze).
Dakle, sve u svemu, i dalje jedno od najsmešnijih i najrazboritijih dela koje sam imao užitak da pročitam i retka knjiga koja ostaje toliko zabavna i pri ponovnom čitanju.
----
prvo čitanje:
Elem: ne sećam se tačno kako sam došao na ideju da čitam Šoa. Znam samo da sam gledao njegovu diskografiju, a Pigmalion mi beše suviše mejnstrim, te here we are. Sedim tako u Japanu (skromnohval), u tom trenutku jedno mesec i po zasigurno, bez kindla, te primoran da gomilam knjige koje ne znam kako ću vratiti nazad u rodni mi Govnograd. I dodje meni konačno Šo jednog lepog, letnje-kišnog dana (ne sećam se kakav je dan bio, no da ne bude baš samo anoniman). Otvorim knjigu, vidim da ima uvodno pismo od triesšes stranica, zatvorim, uzmem Horovica i u momentu na Šoa zaboravim.
Spadoh tako posle nekog vremena na poslednje dve knjige (u ovom trenutku, od mučenog Foleta sam već odustao) - Šo i Kristian Novak, ali kako se ne osetih u datom trenutku posebno suicidalno, raspoloženje koje cenim da je neophodno za Černu mati, vratih se na Šoa. Uvodno pismo bi dosta teško za čitanje, iako krcato zanimljivim razmišljanjima o tome zašto je tačno Šo odabrao da napiše dramu analog Don Žuanu, sve do dela kada, parafraziram, kaže 'of course, all wise men read the foreword only after reading the actual work', na šta se ja osetih prozvanim, pa se konačno dadoh u čitanju drame, ostavljajući pismo za neka bolja vremena.
Čovek i natčovek je (što bi pretpostavljam bio prevod na zerbski) drama, koja je po mom mišljenju pre roman jer prosto ne vidim način na koji nešto ovako, hm, obojeno, može da bude na adekvatan način predstavljeno na drvenim daskama. Sve u svemu, štivo, kako god ga nazvali - roman, drama, svetopismo - koje je duboko pametno, mudro, URNEBESNO (a ovo dolazi od nekoga ko je za svaku knjigu nazvanu urnebesnom (izuzev ser Terija) jedva jednom do dvaput izdahnuo kroz nos sa silinom nečeg što jedva može da se nazove smehom), sa multiplicitetom uzvičnika i ALL CAPS replika (Šo je začetnik instant mesendžer komunikacije), napisano perfidnom lakoćom i nikad boljim vladanjem engleskog jezika (ali zaista, u Šoovim rukama engleski poprima nekakav nadrealan kvalitet kakav ja do sad nisam sreo, te je neophodno čitati u originalu). Knjiga koja je suštinski o evoluciji, ali i svemu ostalom, kako to već najbolje knjige jesu. Ima tu pasaža o religiji, o umetnosti, o revoluciji, ma milina je čitati n+1 solilokvij koji sebi dozvoljavaju Šoovi junaci (ne zezam, neretko monolozi traju i po dve stranice, i vrlo je samosvestan toga Šo, te ubacuje pojedine running gag-ove). Morao bih da napomenem da je takodje možda malo pristupačnija muškom rodu, tzv 'knjiga za dečake', na isti način na koji i Hemingvej neretko odzvanja tim nekim nazovimoga muškim iskustvom. Ne bih reč promenio ovde, knjiga za sva vremena, u toj meri da mi dodje da je počnem nanovo.
I SAD MOGU DA PROČITAM UVODNIK
5+