A review by pavram
The Half Brother, by Lars Saabye Christensen
4.0
Dosta razmišljam u poslednje vreme kako da diferenciram između mog deficita pažnje i prosto predugačke knjige. To razmišljanje se posle metamorfoziralo u “kada knjiga sme da bude 500+ stranica”. Voleo bih da sam edžlordski zaključio NIKAD MOŠA, ali ipak ima u meni i dalje malo čovečnosti i čoveka, te sam došao do ovoga:
1. Kada ima raskošnu postavu likova (a posebno ako su ti likovi i izvori perspektive)
2. Kada obuhvata dugačak vremenski period (sve više od pešes godina (5-6? 56???))
3. Kada je smeštena u sekundarni svet kome je takođe potrebna svojevrsna karakterizacija i kontekstualizacija (što je uglavnom slučaj sa fantastikom)
Samozadovoljno zaključivši ovu listu, trebalo mi je, pa, pet sekundi da shvatim da džaba pravila ako autor ne zna da piše, ako su poglavlja sadržajno tanka - a ako autor pak ZNA da piše, onda je više stvar “ma može, daj mi još”, te dužina i nije toliki problem.
Takva je neka situacija i sa Polubratom Kristensena, iako ispunjava pojedine kriterijume sa liste (pre svega drugi). Čovek zna da piše, iako je to što piše 750 stranica manjeg ili većeg ponavljanja. I zato mi to nije (toliko) smetalo.
Veoma evropski način pripovedanja, bez držanja za ruku, a opet dovoljno transparentno i precizno da ti ne treba vodič kako bi pročitano i razumeo. Lirsko, a ekonomično – i jako, jako tužno, posebno u poslednjih sto stranica romana. Jedino što mogu da kažem da mi je značajno pokvarilo utisak, jeste neobična Kristensenova odluka da radnju u jednom delu romana (sredini) nepotrebno razvuče, a onda pri kraju skoncentriše (takoreći – spička), gde bi možda malo više prostora za disanje narativu dobro došao. Osim toga – VAU OVO JE BILO BAŠ DOBRO (da ne bude da samo kritikujem). Dodatni plus za pozitivno ambivalentan, sugestivan kraj.
4+
1. Kada ima raskošnu postavu likova (a posebno ako su ti likovi i izvori perspektive)
2. Kada obuhvata dugačak vremenski period (sve više od pešes godina (5-6? 56???))
3. Kada je smeštena u sekundarni svet kome je takođe potrebna svojevrsna karakterizacija i kontekstualizacija (što je uglavnom slučaj sa fantastikom)
Samozadovoljno zaključivši ovu listu, trebalo mi je, pa, pet sekundi da shvatim da džaba pravila ako autor ne zna da piše, ako su poglavlja sadržajno tanka - a ako autor pak ZNA da piše, onda je više stvar “ma može, daj mi još”, te dužina i nije toliki problem.
Takva je neka situacija i sa Polubratom Kristensena, iako ispunjava pojedine kriterijume sa liste (pre svega drugi). Čovek zna da piše, iako je to što piše 750 stranica manjeg ili većeg ponavljanja. I zato mi to nije (toliko) smetalo.
Veoma evropski način pripovedanja, bez držanja za ruku, a opet dovoljno transparentno i precizno da ti ne treba vodič kako bi pročitano i razumeo. Lirsko, a ekonomično – i jako, jako tužno, posebno u poslednjih sto stranica romana. Jedino što mogu da kažem da mi je značajno pokvarilo utisak, jeste neobična Kristensenova odluka da radnju u jednom delu romana (sredini) nepotrebno razvuče, a onda pri kraju skoncentriše (takoreći – spička), gde bi možda malo više prostora za disanje narativu dobro došao. Osim toga – VAU OVO JE BILO BAŠ DOBRO (da ne bude da samo kritikujem). Dodatni plus za pozitivno ambivalentan, sugestivan kraj.
4+