Scan barcode
A review by pavram
Deca zla by Miodrag Majić
2.0
Skočio sam na voz Dece zla kada je knjiga već dosegla šesto izdanje (!), a da nisam ni bio svestan da Majić, sem što u slobodno vreme opravdano i racionalno kritikuje u najboljem slučaju šugavu vlast, i piskara sa strane. Bio sam u raspoloženju za krimić – a ovo svakako jeste krimić – ali nisam bio u raspoloženju za masturbatorijum projekcije i likova koji se mogu iz prve zapaliti Zebra šibicom. Nažalost, samo to sam manjeviše i dobio.
Protagonista, Nikola Bobić, profesionalni advokat, rekreativni šmeker (ozbiljno, možda sam ja lud, ali ne može neko da mi kaže da je moguće da ma koji pripadnik komore u novčaniku nosi uredno min 500 jura u zelenim i crvenim novčanicama), usputni detektiv, jedan je od najnesimpatičnijih junaka koje sam u skorije vreme sreo. Naporan je, u dve reči. I ne bih imao problem sa tim arhetipom, da mi se ne čini da Majić kroz pisanje ne isijava nekim „u bre, što si dasa“ stavom kad god je Nikola na stranici. Jes, ima on mana, ali to su one klasične „kul“ mane. Previše žena, previše alkohola. „Prevelika odgovornost“. Meda nežnog srca, samarićanin, koji uz to još zna i da ga šukne kad zatreba. Pobogu, čovek još ima i neku vrstu šestog čula.
No, nije samo protagonista problem. I ostali junaci su veće ili manje karikature. Jedino što ovaj roman spašava sigurnog ambisa jeste činjenica da Majić očito ima dubok uvid u stvari iza kulisa – jer ma kolika prljavština isplivala u toku radnje Dece zla, ona se ne čini nimalo nerealnom za naše podneblje. S te strane, roman ima efekat, ali je i dvostruka oštrica - može izazvati još veću rezigniranost situacijom na tzv sceni. Te se može reći kratko i jednostavno: ekstremno je lako biti kritičan prema ovom romanu - ali ne i toliko zahvalno.
2+
Protagonista, Nikola Bobić, profesionalni advokat, rekreativni šmeker (ozbiljno, možda sam ja lud, ali ne može neko da mi kaže da je moguće da ma koji pripadnik komore u novčaniku nosi uredno min 500 jura u zelenim i crvenim novčanicama), usputni detektiv, jedan je od najnesimpatičnijih junaka koje sam u skorije vreme sreo. Naporan je, u dve reči. I ne bih imao problem sa tim arhetipom, da mi se ne čini da Majić kroz pisanje ne isijava nekim „u bre, što si dasa“ stavom kad god je Nikola na stranici. Jes, ima on mana, ali to su one klasične „kul“ mane. Previše žena, previše alkohola. „Prevelika odgovornost“. Meda nežnog srca, samarićanin, koji uz to još zna i da ga šukne kad zatreba. Pobogu, čovek još ima i neku vrstu šestog čula.
No, nije samo protagonista problem. I ostali junaci su veće ili manje karikature. Jedino što ovaj roman spašava sigurnog ambisa jeste činjenica da Majić očito ima dubok uvid u stvari iza kulisa – jer ma kolika prljavština isplivala u toku radnje Dece zla, ona se ne čini nimalo nerealnom za naše podneblje. S te strane, roman ima efekat, ali je i dvostruka oštrica - može izazvati još veću rezigniranost situacijom na tzv sceni. Te se može reći kratko i jednostavno: ekstremno je lako biti kritičan prema ovom romanu - ali ne i toliko zahvalno.
2+