Scan barcode
A review by bojangacic
Herzog by Saul Bellow
Praznik je svaki put kada se podsetimo šta volimo da čitamo. Privilegija je kada nas naslov podseti zašto volimo da čitamo. Iako stoji teza da draž nekada leži u odlasku u druge svetove, ipak se velika većina nas okreće umetnosti ne radi potrage za kakvim portalom u drugačije, već radi reafirmacije sopstvenog stanja i pronalaženja sebe u melodiji, (pokretnoj) slici, kao i tekstu. Ta priča, kojeg god bila žanra, tona i strukture, uvek sadrži detalj, srebrnu nit za kojom tragamo, za koju se hvatamo, inherentnu našem životnom iskustvu.
Takođe postajemo svesni položaja čitaoca u odnosu na malo više od pola veka. Činjenica da je "Hercog" bio bestseler, a ljudi stajali u redovima kako bi došli do svog primerka, govori da se od nas danas očekuje znatno manje, te izdavačka industrija rizikuje da ode putem filma- rimejkovi i blokbasteri su se uglavnom gledali leti, danas čine okosnicu kinematografskog iskustva.
To ne znači da bi svaka knjiga trebalo da zahteva ogroman napor, naprotiv, predah je poželjan. Ali u čemu je svrha čitanja ako nas ne istera iz komfor zone i aktivira naše kapacitete? Pisanje zahteva rad, dobro pisanje zahteva mukotrpan rad. Stoga, očekivati neki stepen reciprociteta u pogledu uloženog truda kod nas, kao receptora stvaralaštva, je više nego opravdano.
U središtu "Hercoga" nalazimo sveže razvedenog univerzitetskog profesora sa dva propala braka i dvoje otuđene dece, u dubokom mulju krize srednjih godina. Većina romana se sastoji iz pisama koje Mozes Hercog adresira, ali nikada ne šalje, na stvarne i izmišljene pojedince: prijatelje, ljubavnice, poznate ličnosti, političke figure i poresku upravu.
Strah od gubitka identiteta kod modernog čoveka čini srž romana američkog nobelovca Sola Beloa. Kroz pisanje Hercog pokušava da iznova nađe sebe, snažnijeg, onakvog pre nego što su ga pojedinci u njegovom životu, pa i društvo kao celina, sveli na ovu anksioznu individuu.
Splet lične filozofije, dubokih uverenja, još dubljeg razočaranja, britkog humora, blage histerije, potere za drugom šansom ne čine Hercoga nužno dopadljivim, već bliskim. Jer svi plovimo na talasima životog nevremena na večitom balansu između digniteta i poniženja, u želji i nadi da više budemo heroji a ne žrtve sopstvenih okolnosti.
Za Beloa jezik je jednako gradivni blok koliko je kugla za rušenje. Književna velesila kakva jeste, postepeno gradi narativni tok ispresecan rečenicama koje nekada teku sporo i razgranato, a nekada udaraju poput teretnog voza, dok kroz celokupnu dinamiku i tekstualnu zahtevnost dominiraju velika srčanost, ljudskost i emocionalna snaga.
Ko će danas pisati ovako? Dati život književnosti? Svakako da ima plemenitih izuzetaka, ali bojazan leži baš u tome što su to retke zverke. Hoće li izumreti, zavisi od nas. Na kraju, publika će dobiti ono što traži, treba se trgnuti i tražiti više.
Takođe postajemo svesni položaja čitaoca u odnosu na malo više od pola veka. Činjenica da je "Hercog" bio bestseler, a ljudi stajali u redovima kako bi došli do svog primerka, govori da se od nas danas očekuje znatno manje, te izdavačka industrija rizikuje da ode putem filma- rimejkovi i blokbasteri su se uglavnom gledali leti, danas čine okosnicu kinematografskog iskustva.
To ne znači da bi svaka knjiga trebalo da zahteva ogroman napor, naprotiv, predah je poželjan. Ali u čemu je svrha čitanja ako nas ne istera iz komfor zone i aktivira naše kapacitete? Pisanje zahteva rad, dobro pisanje zahteva mukotrpan rad. Stoga, očekivati neki stepen reciprociteta u pogledu uloženog truda kod nas, kao receptora stvaralaštva, je više nego opravdano.
U središtu "Hercoga" nalazimo sveže razvedenog univerzitetskog profesora sa dva propala braka i dvoje otuđene dece, u dubokom mulju krize srednjih godina. Većina romana se sastoji iz pisama koje Mozes Hercog adresira, ali nikada ne šalje, na stvarne i izmišljene pojedince: prijatelje, ljubavnice, poznate ličnosti, političke figure i poresku upravu.
Strah od gubitka identiteta kod modernog čoveka čini srž romana američkog nobelovca Sola Beloa. Kroz pisanje Hercog pokušava da iznova nađe sebe, snažnijeg, onakvog pre nego što su ga pojedinci u njegovom životu, pa i društvo kao celina, sveli na ovu anksioznu individuu.
Splet lične filozofije, dubokih uverenja, još dubljeg razočaranja, britkog humora, blage histerije, potere za drugom šansom ne čine Hercoga nužno dopadljivim, već bliskim. Jer svi plovimo na talasima životog nevremena na večitom balansu između digniteta i poniženja, u želji i nadi da više budemo heroji a ne žrtve sopstvenih okolnosti.
Za Beloa jezik je jednako gradivni blok koliko je kugla za rušenje. Književna velesila kakva jeste, postepeno gradi narativni tok ispresecan rečenicama koje nekada teku sporo i razgranato, a nekada udaraju poput teretnog voza, dok kroz celokupnu dinamiku i tekstualnu zahtevnost dominiraju velika srčanost, ljudskost i emocionalna snaga.
Ko će danas pisati ovako? Dati život književnosti? Svakako da ima plemenitih izuzetaka, ali bojazan leži baš u tome što su to retke zverke. Hoće li izumreti, zavisi od nas. Na kraju, publika će dobiti ono što traži, treba se trgnuti i tražiti više.