Scan barcode
A review by bojangacic
White Oleander by Janet Fitch
5.0
Poster za filmsku adaptaciju prikazuje četiri prelepe žene. Nežne plavuše prodornih očiju, mnogima simbol idealne lepote. Takva slika je savršena metafora jedne od centralnih tema "Belog oleandera": odnos spoljne lepote i unutrašnjeg razdora. Postoje one stare: "Bar si lepa." i "Lepa si, šta ti fali?". Lepa, ali nesigurna; lepa, ali tužna; lepa, ali sama; lepa, ali poput imenovanog cveta, toksična i sposobna da ubije.
Sav kalifornijski hedonizam plasiran u filmovima i muzici stavljen je u peti plan kroz roman Dženet Fič. Zlo postoji svuda pod suncem, čak tamo gde ono blještvo sija preko tri stotine dana godišnje.
Gde mi počinjemo da postojimo kao zasebne ličnosti? Kada naša stvarnost prestaje da pozajmljuje scenarije onih koji su nas stvorili? Takva ameboidna separacija teško da je ostvariva, većina dobrim delom nastavlja da nosi svoje reditelje duboko u sebi; jednima je legat osnova za dalji razvoj, drugima protetički ud bez kojeg kao da ne postoje.
"Beli oleander" je vrhunska psihološka studija. Izjedajuća patologija između majke, pesnikinje robijašice, ona nosi ruho namučenog/uzvišenog poete kao ekscentrični veo preko svoje mizantropije, i ćerke u boju sa nizom staratelja i željom za otegnućem od roditelja koji, čak iza rešetaka, upravlja događajima.
Prelomne tačke unutarnjeg sveta, promene percepcije devojčice, kasnije devojke, prema majci savršeno se ogledaju u ritmu teksta- od mimike roditeljske sintakse do nalaženja sopstvenog "ja". Taj pesnički jezik o kojem često slušamo, poezija u prozi, momenat objedinjavanja tekstualnog i emocionalnog, dok u mnogim delima guši narativnu strukturu, ovde, gladak kao svila, stvara dvojaku dinamiku- želja za raspletom biva ukroćena dubljom potrebom za lepotom jezika; čitalac zastaje, vraća se na pasuse, čak i zapisuje. Istinska umetnost, reklo bi se.
Treba se ponekad distancirati od paušalnih prideva( dobar, bolji, bolji od, itd.), voditi se mnogo pouzdanijom koncepcijom uspelosti. Magična linija na relaciji autor-urednik-čitalac, ovaj u sredini- delom tihi partner, delom agent provokator- igra presudnu ulogu u obuzdvanju piščeve bujice kao umetnika kako bi pred čitalačku publiku dospeo uravnotežen tekst. Pisanje kao umetnost naspram pisanja kao zanata, sklad ta dva rezultira delom poput ovog- uspelom na svakom planu.
"Beli oleander" je remek-delo moderne književnosti, zaslužno svih superlativa i statusa koji uživa. Nekada se Rubikova kocka baš sklopi, a rezultat je maestralan.
Sav kalifornijski hedonizam plasiran u filmovima i muzici stavljen je u peti plan kroz roman Dženet Fič. Zlo postoji svuda pod suncem, čak tamo gde ono blještvo sija preko tri stotine dana godišnje.
Gde mi počinjemo da postojimo kao zasebne ličnosti? Kada naša stvarnost prestaje da pozajmljuje scenarije onih koji su nas stvorili? Takva ameboidna separacija teško da je ostvariva, većina dobrim delom nastavlja da nosi svoje reditelje duboko u sebi; jednima je legat osnova za dalji razvoj, drugima protetički ud bez kojeg kao da ne postoje.
"Beli oleander" je vrhunska psihološka studija. Izjedajuća patologija između majke, pesnikinje robijašice, ona nosi ruho namučenog/uzvišenog poete kao ekscentrični veo preko svoje mizantropije, i ćerke u boju sa nizom staratelja i željom za otegnućem od roditelja koji, čak iza rešetaka, upravlja događajima.
Prelomne tačke unutarnjeg sveta, promene percepcije devojčice, kasnije devojke, prema majci savršeno se ogledaju u ritmu teksta- od mimike roditeljske sintakse do nalaženja sopstvenog "ja". Taj pesnički jezik o kojem često slušamo, poezija u prozi, momenat objedinjavanja tekstualnog i emocionalnog, dok u mnogim delima guši narativnu strukturu, ovde, gladak kao svila, stvara dvojaku dinamiku- želja za raspletom biva ukroćena dubljom potrebom za lepotom jezika; čitalac zastaje, vraća se na pasuse, čak i zapisuje. Istinska umetnost, reklo bi se.
Treba se ponekad distancirati od paušalnih prideva( dobar, bolji, bolji od, itd.), voditi se mnogo pouzdanijom koncepcijom uspelosti. Magična linija na relaciji autor-urednik-čitalac, ovaj u sredini- delom tihi partner, delom agent provokator- igra presudnu ulogu u obuzdvanju piščeve bujice kao umetnika kako bi pred čitalačku publiku dospeo uravnotežen tekst. Pisanje kao umetnost naspram pisanja kao zanata, sklad ta dva rezultira delom poput ovog- uspelom na svakom planu.
"Beli oleander" je remek-delo moderne književnosti, zaslužno svih superlativa i statusa koji uživa. Nekada se Rubikova kocka baš sklopi, a rezultat je maestralan.