A review by pavram
Skyward, by Brandon Sanderson
4.0
U svom prvom klasičnom sf naslovu, koji je uzgred i YA, Sanderson gotovo pa briljira. Da napomenem, nije ovo jedan od onih sf-ova koji svojim temama obećava da će se neko, negde, potući u raspravi o raznim spekulativnonaučno-etičkim aspektima romana – ovo je sf po kojem će se snimiti film, sf koji više duguje Top Ganu nego Odiseji. Ali i kao takav, dao mi je daleko više nego što sam od njega tražio.
Prvo – Sanderson je ovde napisao svog, pa, možda i prvog poštenog ženskog lika. I to protagonist(kinj)u! I to u prvom licu! Ako mu je karakterizacija do sad bila Ahilova peta, karakterizacija ženskih likova je bila automatski crveni karton i pre no udješ na teren, uz sve sočno „mrš napolje“ i „čibe džukelo“. Medjutim, ne samo da je Spensa njegov najbolji ženski lik kojeg je ikad napisao, možda je i najbolji lik generalno. Njen ark me je iznenadio, dotakavši neke delikatne teme bez gotovo ikakve patetike. I devojka je zlaboga simpatična, bez da je tzv. Meri Su. Pored toga, povlači Sanderson ovde mnoge tangente koje od njega nisam očekivao, kritikujući vojsku, autoritarni režim, ideju „hrabrosti“, pa čak i neke klasne razlike (doduše više ih je dodirnuo trokilometarskim štapom). Nauku ne uzima toliko u usta, a YA deo izvodi gracioznije nego bilo ko na koga sam naleteo, makar u sff krugu. E sad, na sve to treba da se nakači potpuno spektakularna akcija, tradicionalno fantastičan setting, i sporedni likovi koji su mi već sad medju najdražim, ma koliko se drže nekih tipičnih, ustaljenih obrazaca. Prženica sam na neke klišee koji se ovde provlače, šta ću. Jedino što zameram romanu, a što je ispostavlja se dovoljno da ukrade peticu, jeste za Sandersona atipični infodamping u epilogu, tipični krindži humor i moja blaga skeptičnost ka smeru koji serijal uzima. Ali da je bilo zabavno, jeste. Da ostavlja utisak, ostavlja. Da je Sanderson, jeste. Ali za mene to nikad nije ni bila loša stvar.
4+
Prvo – Sanderson je ovde napisao svog, pa, možda i prvog poštenog ženskog lika. I to protagonist(kinj)u! I to u prvom licu! Ako mu je karakterizacija do sad bila Ahilova peta, karakterizacija ženskih likova je bila automatski crveni karton i pre no udješ na teren, uz sve sočno „mrš napolje“ i „čibe džukelo“. Medjutim, ne samo da je Spensa njegov najbolji ženski lik kojeg je ikad napisao, možda je i najbolji lik generalno. Njen ark me je iznenadio, dotakavši neke delikatne teme bez gotovo ikakve patetike. I devojka je zlaboga simpatična, bez da je tzv. Meri Su. Pored toga, povlači Sanderson ovde mnoge tangente koje od njega nisam očekivao, kritikujući vojsku, autoritarni režim, ideju „hrabrosti“, pa čak i neke klasne razlike (doduše više ih je dodirnuo trokilometarskim štapom). Nauku ne uzima toliko u usta, a YA deo izvodi gracioznije nego bilo ko na koga sam naleteo, makar u sff krugu. E sad, na sve to treba da se nakači potpuno spektakularna akcija, tradicionalno fantastičan setting, i sporedni likovi koji su mi već sad medju najdražim, ma koliko se drže nekih tipičnih, ustaljenih obrazaca. Prženica sam na neke klišee koji se ovde provlače, šta ću. Jedino što zameram romanu, a što je ispostavlja se dovoljno da ukrade peticu, jeste za Sandersona atipični infodamping u epilogu, tipični krindži humor i moja blaga skeptičnost ka smeru koji serijal uzima. Ali da je bilo zabavno, jeste. Da ostavlja utisak, ostavlja. Da je Sanderson, jeste. Ali za mene to nikad nije ni bila loša stvar.
4+